(su)p(p)(r)a(/e)ssion by ljiljana jovanović
uvek ću te voleti. ne znam ni šta to znači. ko su igrači u ovoj igri, zbirka prošlih povreda. ulažemo naše iluzije, moćne
potrebe da izmenimo ono što nam se ranije desilo. bio si napušten. bio si ostavljen, izneveren, izmrcvaren, postao si nevažan. sada je trenutak, sada su godine u kojima ćeš to naplatiti. znam da tragaš za majkom, toplinom. kao dete na mojim butinama, i moja je potreba da imam dete. da imam tebe. da li neko zaista ima nekog drugog. daj mi osećaj da pripadam, da sam željena i dragocena. daj mi to na trenutak. pruži mi osećanje da postoji nešto srodno meni. daću ti svoju igračku, pustiću te spavaš na mom krilu kao anđeo, bezbrižno dete. milovaću tvoje snove, i ugrejaću te. nahraniću te i razveseliti. ova razmena je pravična, ali bolna. ova razmena je talas iluzija koje nas razmrvljuju i odnose, nestajemo i nikada nismo ni postajali. žrtvujemo sve što imamo da bismo bili ono što nismo. da bismo postali ono za čime žudimo.
reproduktivni paradoks te dovodi u neočekivane situacije bliskosti. ne želimo, alergični smo na bliskost, nama je potrebno ubijanje strasti. spajanja su iluzorna, kao osuđenici, brodolomnici, ovo je seks očajnika u svemiru. dodir ili ne, osuđeni smo na dodirivanja, ona su skupa, ovo je skupo i neophodno, ovo zahteva da zaboraviš odakle dolaziš i zašto si se uputio nikuda. saobraćajni znaci, veliki znaci za male ljude, svemir slavi nešto što nam nije udeljeno, u usamljenosti smo zadovoljne male karikature, zašto vučeš rukom po mojim nogama, one stare i nestaju nelogično, tvoj napor je suvišan, ne želimo ovo spajanje za kojim žudimo, vatra je alergen tvog tela i moje spoljašnosti koja odaje miris zadovoljstva. pokrenuli smo mehanizam preživljavanja koji nije potreban u matematici odeće i izgovorenih reči, ti si najlepši muškarac sada i uvek, ti se topiš u tačkama preseka mojih i tvojih neizgovorenih žudnji, teško je kresnuti se a teško je ne kresnuti se, zašto dozivaš moje ime, to nije moje ime, taj vrisak nema smisla i rovari po instinktu koji ti smeta. ovo što se događa, ovo što si pokrenuo, kako ćeš zaustaviti prirodni proces, vidim da pokušavaš da ga ograničiš, zašto nisi shvatio da je to neizvodljivo, prekini taj program i prekinućeš svoje postojanje.
proces ubijanja strasti. započinje kao i sama strast koju je potrebno ubiti, olujom osećanja u kojima hormoni i simboli lete bespomoćno kao pegave krave zahvaćene uraganom. prirodni proces napreduje, novi ciklus orgazmičke iluzije spaja svemire ćelija, u jasnoj žudnji za bliskošću sa drugim organizmom, sunovrat koji na početku izgleda kao nepobedivi uspon, robovanje iracionalnoj strasti, pokreću nas snažne nerazumljive sile, tako lako i neizbežno. ceo organizam, koža i duša naše egzistencije, svaki mišić i nerv uspinju se besnom i radosnom spiralom požude, nosi nas, gole i nemoćne, pravo u gladna usta sudbine. i dok se pupoljci vatre pomaljaju, slabašni i voljeni, zadržavajući dah ili dahćući kao prokleti psi, svom snagom, upijamo unutrašnju svetlost spajanja, slanu kišu koja dolazi niotkuda i prska na sve strane, najednom se središte festivala zaustavlja. unezvereni, ne snalazeći se, još uvek pevamo žudnju celim telom, ali smo u ružnom mraku i tišini, neosetljivoj i tupoj, posežemo za vatrenim obručom, tu je stajao, baš ovde, prirodan kao arterija ili ligament, samo je sekunda prošla, gde je nestao taj čulni vatromet koji je toliko obećavao, pitamo se slane kože, tako nedužni i zbunjeni, a pravolinijska traka pada koju sledimo nije moguća, ipak dešava se. stižemo u centar ubijanja strasti. neprepoznatljivo odvratni i bolni, uronjeni u neprobojni dim dražesnih obrisa, udaljeni, bez snage da ustanemo i pogledamo neshvatljivu pustoš koja nas je dočekala.
suprotstavljeni znaci muče našu perpetuiranu stvarnost, nekoliko filozofskih pilula i sve će krenuti na bolje, ili na mesec uzdisaja u travi rasterećenja - ona tiho gazi po pločniku želja, ona postaje on ili niko.
ne želim da se izražavam, želim da se umnožavam, kopije mog duha ostaju po nenastanjenim memorijama stvarnosti.
ribe u vodi, ribe u vodi u akvarijumu, ptica obećanja u travi. oralno zadovoljstvo je glavna strategija. uzimajući delove organizma u ruke, dovodimo organizme u spojeno stanje. organizmi se dodiruju, organi se dodiruju. nehotice ili smišljeno.
ješću ove niskokalorične misli još neko vreme, a onda ću prestati. varim. u oči su mi ubačene šipke, gradska melanholija.
mama sa bebom.
mama sa decom.
mama i tata sa decom u pubertetu.
porodični ručak.
gosti - bogati rođaci
stranci među nama
poslodavci
stari ljudi
ona je bila srećna, sada je tužna
ljuta mama, uplašena deca
scenografija iz osamdesetih
i ovaj trag koji si ostavio u meni, lečim ga antibakterijskim vaginaletama, svemirske kapsule, vagina je crna rupa, materica je svemir, galaksija za astronaute, čitavi svetovi.
haos naših života kao da je nemoguće srediti, ili je haos taj koji vlada nama, ili su sve prljave posude i mrvice i sve neispeglane stvari koje ostavljamo za sobom samo plač upućen mami. izgubili smo mamu. svi izgube mamu kada porastu, zato se neki i ne odluče da odrastu, izgubili smo mamu i sada moramo sami da uređujemo svet koji teži raspadanju, svet koji krije svoje opake kandže ljubavi i rastanka, svet koji ne misli da smo posebni ili dragoceni i koji zaista ne sluša kucanje naših mali, nežnih srdaca u našim malim nežnim telima, kao što je mama slušala to kucanje. svet koji nije briga, i ovo razočarenje i nesnalaženje koji su sledili. ovaj haos.
|
