pantomimiccarka

Jean Luc Nancy, Reč Komunizam

(za one koji znaju engleski, text neka čitaju ovde :: http://www.lacan.com/essays/?page_id=126 , a ovo je samo provizorni prevod za prijatelje*ice koji ne znaju engleski. citat koji se navodi sa francuskog je preveo mark lošonc)

Ne samo reč pre pojma, već reč kao pojam i kao istorijski činilac. Reč ’’komunizam’’ ima neobičnu priču. Vrlo je teško precizno ocrtati njeno poreklo. Ipak, sigurno je da je reč ’’komunista’’ postojala već u 14. veku u značenju : ’’ljudi koji su imali zajedničku svojinu prema kategoriji main morte – što nije potpadalo pod zakon nasleđivanja’’; manastir pripada zajednici monaha koji je, kao zajednica, nezavistan od individua. Čini se da je u isto vreme, čak i pre, od dvanaestog veka, ista reč označavala neke aspekte narodnog zakona i bila je povezana sa narodnim pokretom koji se proširio u početak buržoazije. Kasnije, naime, u 18. veku, reč se pojavila u tekstu koji je napisao Victor d’Hupay de Fuveau 1785. – četiri godine pre francuske revolucije. Označava san o osnivanju zajedničkog života – koji je zapravo trebao da zameni zajednicu monaha.

Evo primera citata iz d’Hupay:
’'Ovaj savez i ova zajednica moralno-ekonomske vlasti će moći biti realizovani od strane grupa, u svim zemljama, bez mešanja imovine, s obzirom na pravedne zasluge različitih sposobnosti sredstvo koje nikada nisu priznali fanatici Platonove Države. Ova zajednica će osnažiti ljudsko prijateljstvo u svim zanimanjima, isključiće svako neuspešno i spoljašnje razlikovanje ljudi koje je odvratno za istu klasu Građana: rivalitet mladih koji uništava sve države i prouzrokuje zla dela. Takva je bila užasna šteta od koje se leči: to su Sjajni Zakoni (sumptumariae leges) kralja Idomeneja koji je uzor naših dvaju Henrija. Agape hrišćana je imalo istu svrhu: ujediniti ljude u duhu čiste jednostavnosti za opstanak mira i religije. Pripada Vladaru koji će više zaslužiti ime „Oca Domovine“, a svi oni koji su favorizovali instituciju monaha, danas su postali nepotrebni, postavljaju se novi modeli za sve države, svaki u skladu sa svojim funkcijama, a na manastire koji postaju prazni čeka jedna bolja svrha.’’

D’Hupay je bio prijatelj Restif de la Bretonne-a koji je bio poznat kao prvi koji je predstavio, između nekoliko vrsta vladavina, ’’komunizam’’ ili communauté. U svojoj autobiografiji (Monsieur Nicolas) objasnio ga je kao jedan između devet oblika vladavine i pisao je kako je on jedini delotvoran za neke ljude u južnoj Americi koji ’’ujutru rade zajedno i popodne se igraju zajedno’’ (ovo nije mnogo drugačije od onog što je Marx rekao u Nemačkoj ideologiji). Kasnije, za vreme francuske revolucije Graccus Babeuf učestvujući u prvoj ’’Commune insurectionnelle de Paris’’ upotrebio je nekoliko puta reč ’’communautariste’’ u kontekstu njegovog mišljenja o Egaux (jednakosti) i fraze communauté nationale. Pored eksplicitne upotrebe reči moramo se setiti kako druge imenice označavaju istu stvar, u doktrini engleskih ’’rudara’’ 16. veka, koji su govorili o zemlji kao o ’’zajedničkom blagu’’ i koji su pripadali vremenu prve engleske revolucije koja se završila kreiranjem prve republike pod imenom Commonwealth-a koja je u to vreme skoro imala značenje res publica. Zapravo, ove istorijske činjenice nam ne mogu dati poreklo značenja – ili, još bolje, smisla – reči ’’komunizam’’. Nema istorije, niti etimologije koja može produkovati nešto tako kao što je smisao. Ali postoji nešto što možemo razumeti iz ovih činjenica: nešto je bilo uloženo u ovu reč, sa njenim otkrićem i sa pokušajem ili potrebom koju uključuje. Nešto – što je još uvek pred nama, što se još uvek mora otkriti ili što još uvek treba da dođe. Komunizam – ponovo reč. Reč kao prisustvo, kao osećanje, kao smisao (više nego značenje). U izvesnom smislu izgleda čudno da je istraživanje ili komentarisanje ove reči tako retko. Kao da je uvek smatrana samoočiglednom... U nekom smislu – ali u kom smislu, ovo zaslužuje malo više refleksije...

Ako istorija nije dovoljna da objasni ono što bi smo mogli nazvati ’’sudbinom’’ ove reči, nešto se ipak čini sigurno: zajednica – coinoia, communitas – pojavljuje se u vremenima dubokih socijalnih transformacija i/ili nevolja ili čak rušenja društvenog reda. To je slučaj sa vremenom prehrišćanske ere kao sa vremenom kraja feudalizma ili kasnije, sa vremenom prve industrijske revolucije. Prvi put je bilo sa transformacijom čitave društvene i kulturne strukture antičkog sveta – što je bilo konačno dostignuće koje je otvorilo sam antički svet: dekonstrukcija agrarne kulture i teokratije. Takva dekonstrukcija čini jasnim, stavlja u prvi plan, ono što je bilo skriveno ispod ili izvan konstrukcije: a to je zajedništvo ljudi (doduše, čak i ljudi sa svim drugim bićima kao životinjama, biljkama, čak zvezdama i kamenjem). Zajednica je ono prvo što je dato, i pre i posle grčkog zapadnog momenta. To zovemo ’’holističkim društvom’’, pretpostavljajući da takvo društvo razume sebe kao holon, što je celina. Celini suprotstavljamo delove - kao delove istrgnute iz njihove celine – ili zajedništvo nekoliko celina – koje su sačinjene od individua. U obe predstave pojavljuje se isto pitanje: šta ostaje od zajedništva kada celina nije data, i možda čak nikada i ni na koji način neće biti data? Prema tome, javlja se coinoia, ili, rekao bih, težnja ka njoj, težnja ka zajednici. Ona dolazi ili se pojavljuje, čak se konstituira zbog toga što zove, što imenuje ili označava ono što nije ili što nije više dato. Sigurno, mnoge važne karateristike ili pravci zajedničkog života – ili da budemo precizniji, života u zajednici – već su date sa prvom vrstom čovečanstva tako sigurno kao što je izvesno da prva vrsta nikada nije bila individua već grupa, okupljenost mnogih. Ali, kao što možemo videti, nešto od zajedništva nam je dato – i dato je sa/kroz aspekt celine, totaliteta (koji nema nikakve veze sa onim što se zove totalitarizam). Ako bi zajedništvo bilo dato bez ovog aspekta, dato kao društvo – udruženje umesto recimo integracije kao porodice kao plemena, kao klana – onda takvo udruženje otvara pitanja vlastite mogućnosti i vlastite konzistencije: kako je moguće udružiti one koji to ne žele ili koji to čak odbijaju. Društvo onda jeste ono što njegovi članovi – sociusi – moraju da prihvate i da odbrane. Sa druge strane, communitas, ili communio je otkrivena kao ideja koja sebe opravdava prisustvom i egzistencijom vlastitih članova. Komunizam je zajedništvo – Mitsein, biti-sa – razume se kao da pripada egzistenciji individua, što znači u egzistencijalnom smislu, njihovoj esenciji. Društvo označava neesencijalnu – iako nužnu – vezu između individua koje su, u konačnom, esencijalno odvojene. (neću ulaziti u analizu reči socijalizam niti u opštem smislu niti u Marxovom tekstu).

Kao što znamo, iz nekoliko istorijskih razloga, ali isto tako, po mom uverenju, na osnovu snage i dubine značenja reči (slike, simbola), sam komunizam je zadržao snagu koja je više od političkog izbora, političke linije i partije. Ovo je za mene poenta: komunizam govori više i nešto drugo od političkog značenja. Komunizam govori nešto o svojini. Svojina nije samo posedovanje robe. On je tačnije pre i/ili iza svake juridičke pretpostavke posedovanja. To je ono što čini svako posedovanje u stvari posedovanje subjekta, to je njegov izraz. Svojina nije moj posed: to sam ja. Ali ja, ja nikada ne egzistira samo. Ono suštinski egzistira sa drugim egzistirajućim bićima. Sa nije samo spoljašnja veza, nije uopšte veza: to je zajedništvo – relacija, deljenje, razmena, posredovanje i neposredovanje, značenje i osećanje. Sa nema ništa sa onim što se naziva kolektivnim. Kolektivnost znači zbir ljudi: to znači ljude skupljene sa svih strana u ništa kolektiviteta ili kolekcije. Ko- kolektiviteta nije isto kao ko- komunizma. To nije samo stvar etimologije (munire versus ligare). To je stvar ontologije: ko- kolektivizma je pre spoljašnje ’’jedno pored drugog’’ koje ne implicira nikakvu vezu među stranama ili između delova ovih ’’partes extra partes’’. Ko– komunizma je drugačije. Ono, u terminima koje koristi Hajdeger povodom mit onoga Mitsein, nije kategoričko već egzistencijalno sa (mit, co-). Ono kategoričko znači, u manje ili više kantovskom smislu, samo formalno i ne čini ništa više osim što pravi distinkciju između sa i bez (ti si ovde sa mnom, ali možeš biti ovde bez mene; to čak ne remeti činjenicu da si ovde, niti činjenicu da si ti ti kao što sam ja ja). Ono egzistencijalno sa implicira da niti si ti niti sam ja isto zajedno ili odvojeno. Ono implicira da sa pripada upravo konstituciji ili naravi, ili, ako više volite, našem biću. I još: samo u ovom slučaju dozvoljeno je da se govori ’’mi’’, ili još bolje: samo u ovom slučaju je moguće da MI govori. Ili još bolje: ako MI može jedino i svaki put da bude govorni akt, onda jedino egzistencijalno govoreće mi može proizvesti svoja značenja. (ono šta je ovo značenje je druga stvar: za sada primećujem samo da implicira vezu a ne puko jedno-pored-drugog. Stavljajući jedno pored drugih različite argumente koje sam do sada koristio, mogu reći: komunizam je govorni akt egzistencije kao ontološko biti-zajedno. Ovaj govorni akt tvrdi o ontološkoj istini zajedničnosti da je ona relacija – što konačno nije ništa do smisao. Dalje: istina zajedničkog je svojina. Svojina ne znači samo posedovanje ili pripadanje. U obrnutom smislu, moglo bi se pre reći, da se posedovanje ili pripadanje jedino može istinski razumeti i odrediti ukoliko je prvo razumljena svojina. Marx je želeo da otvori put svojini koju je nazvao ’’individualna svojina’’ samo da bi je razlikovao od ’’privatne svojine’’ i od ’’kolektivne svojine’’. Privatno i kolektivno referišu jedino na području i u kategoriji zakona. Zakon zna samo za formalne i spoljašnje veze. Individualna svojina znači: svojina koja je je svojstvena odgovarajućem subjektu (možemo ga nazvati ’’osobom’’, ili kao što Marx to čini u ovom odlomku ’’individuom’’). Subjekt označava kapacitet onoga što možemo nazvati ’’svojstvenost’’: način da se uđe u vezu ili da se angažuje u povezanosti, u međusobnoj vezi komunikacije, koja nema ničega sa posedovanjem nečega (ali takođe može biti moguća sa stvarima, objektima), ja sam svoj (vlastit, svojstven) sve dok izjašnjavam (obavezujem) sebe komunicirajući, to znači, kao što sama reč kaže, ja sam u zajedničkom (što u engleskom može biti ime za imati nešto zajedničko ili za zajedničko mesto), ja sam napravljen od toga, pomoću toga, za to. Frojd predstavlja najbolji način da se to razume: kako on tvrdi, Ja ili ego jeste samo mali disk, skoro tačka koja se pojavljuje na velikoj površini koja je totalitet drugih bića u svetu. Čak i u samoći napravljen sam od celog sveta ukoliko je svet već uvek sa mnom ili kao ja u smislu nove pojedinačne tačke osetljivosti.

Komunizam, u tom smislu, označava zajednički uslov svih singularnosti subjekata, svih izuzetaka, svih nezajedničkih tačaka čije mreže sačinjavaju svet (mogućnosti značenja). To ne pripada političkom. To dolazi pre svake politike. To je ono što politici daje apsolutni zahtev: zahtev za otvaranjem zajedničkog prostora za samo zajedničko – što nije ni privatno niti kolektivno, niti separacija niti totalitet – ali ne dozvoljavajući nikakvo političko dostignuće samog zajedničkog, nikakvu vrstu supstancijaliziranja. Komunizam je princip pokretanja i granice politike. Na ovom mestu nužno se postavlja pitanje –izma. Svaki –izam implicira sistem predstava i neku vrstu ideologiziranja (u marksističkom kao i arentističkom smislu ideologije). Kartezijanizam je ideologizacija izvornog Dekartovog motiva.

Neću ulaziti u pitanje istorijskog takozvanog, neuobičajeno nazvanog, realnog komunizma. Komunizam je i dalje izložen opasnosti da postane ideologija i trebalo bi da izgubi ono svoje –izam. Onda imamo reč komun bez –izam. Ali ne čak ni komun, (common (zajednički)), kommune, nešto što bi se moglo razumeti kao forma, struktura, reprezentacija) već kao -ko (com). Latinska propozicija cum kao opšta pre-pozicija, pretpostavka je svakog postojanja. To nije politika, to je metafizika, ili ako više volite, to je ontologija: biti jeste biti-sa (cum). (u momentu dok ovo pišem okružen sam pevajućom gomilom ljubitelja fudbala na plaži u Madridu: moštvom simbola, problema, osećanja o onom zajedničkom). Ali o političkom se pita sledeće pitanje: kako misliti društvo, vladu, zakon a da to ne bude u cilju postizanja onog cum, zajedničkog, već samo sa nadom da će ono samo doći i iskoristiti šansu, vlastitu mogućnost pravljenja smisla – ukoliko, kako bih voleo da predložim, je svaki smisao nužno zajednički ili ako ne ’’zajednički smisao’’ u uobičajenom značenju reči, onda u tom smislu da je svaki smisao smisao komunikacije, deljenja i razmene. Ali razmena koja nije razmena poseda već razmena svojine: gde moja svojina postaje svojstvo sa vlastitom obavezom: nekada se to zove ’’ljubav’’, ’’prijateljstvo’’, nekada ’’vernost’’, nekad ’’ponos’’, nekad ’’umetnost’’, nekad ’’misao’’, nekad čak ’’život’’ i ’’smisao života’’ – ispod svih ovih imena nema ničeg drugog osim obavezivanja zajedničkog.

Ukoliko je pitanje komunizma pitanje svojine – naime, niti pitanje kolektivne niti privatne svojine već i individualne kao i zajedničke svojine, onda se pojavljuje duplo pitanje: 1) šta to znači biti i ’’individualno’’ i ’’zajedniočko’’? Kako da razumemo ’’individualnost zajedničkog’’ i ’’zajednicu individualnosti’’? 2) Kako da mislimo o obilju i siromaštvu u carstvu zajedničko-individualne svojine?
Na prvo pitanje bih želeo da odgovorim koristeći termin singularnog plurala, koji ima drugačije implikacije nego ’’individualno-zajedničko’’; neću raspravljati o ovoj stvari ovde (već sam o tome pisao nešto; ali ono najmanje što ovde mogu reći jeste da singular-plural izbegava opasnosti dvostruke supstancijalnosti koja može biti uključena u ’’individualno-zajedničko’’).
Što se tiče drugog pitanja, naime ono koje se tiče bogatstva i siromaštva, problem je jasan sve dok nam je očigledno predstavljen: bogatstvo znači posedovati više nego što obični život ima potreba, a siromaštvo posedovati manje. Prvi komun(istički) zahtev očigledno je onaj koji se tiče pravde: dati da bude zajedničko ono što je običnom životu potrebno. Ta potreba je istovremeno nešto jednostavno, očigledno (u izvesnom smislu uključeno je u ljudska prava – što ipak može biti diskutovano sa drugačijih pozicija) – i pri svemu tome je nejasno: između potrebe, žudnje ili želje ne postoji jednostavna niti jasna razlika. Stoga je nužno da se misli različito. Ne bismo trebali samo načiniti prvi korak ka ’’potrebama’’ i njihovim ’’zadovoljenjima’’ – iako bismo, naravno, apsolutno trebali razmotriti nivo elementarnog ili minimalnog zadovoljenja. Ali trebali bismo razmotriti beskonačnost koja je uključena u svaku potrebu kao njena sama suština. Potreba se treba shvatiti kao impuls da se nešto dobije (kao hleb, vodu ili prostor), kao nagon za nečim što nije stvar, i možda nije ništa drugo nego beskonačnost.
Na ovom mestu smo blizu, ponovo, kapitalizmu, koji je do u beskonačnost shvaćen kao neprekidna akumulacija stvari (koje su sve ekvivalentne kao merene onim što omogućava akumulaciju, a to je novac – novac uzet sam po sebi kao beskrajni proces proizvodnje novca). Kapitalizam je neprekidnost umesto beskonačnosti, ili beskonačnost kao neprekidna produkcija samog kapitala. To je bio, takoreći, izbor civilizacije. U jednom momentu (čak iako se taj momenat proteže kroz nekoliko vekova) zapadna civilizacija se opredelila za neprekidnost. To je momenat kada se beskonačnost kao apsolutna datost u svakoj egzistenciji promenila u beskonačnost kao neprekidni proces u svrhu akumulacije. Naravno to je povezano sa promenom u bogatstvu. Kontrola, regulacija tržišta nije dovoljna. Nije stvar samo u tome da se upravlja sistemom produkcije – potrošnje. Radi se o značenju bogatstva. Bogatstvo i siromaštvo mogu imati dve sasvim različite upotrebe i značenja. Jedno može biti akumulacija vs disakumulacija , ako tako mogu reći, ili, bogaćenje vs osiromašenje. Drugo bi moglo biti ono što bih nazvao slava vs poniznost (’’poniznost’’, ime za vrlinu postalo je ime za siromašne ljude). Moguće je da se slava i poniznost ne mogu nazvati bogatstvom i siromaštvom. One nisu povezane jedna sa drugom kao plus i minus već kao, da tako kažemo, monah u svojoj jednostavnoj mantiji koji se suočava sa zlatnim oltarom. Ili kao ja dok slušam Betovenove kvartete. Verovatno se ova veza, čije pravo ime je divljenje ili obožavanje, koje imenuje vrstu molitve kao i formu ljubavi, nikada ne javlja kao takva u društvu ili je uvek bila pomešana ili transformisana u opoziciji bogatstva i siromaštva. U stvari, par bogato/siromašno kao takav je, i kao filozofska, kao moralna i religiijska, tema, tačnije formiran u vremenu pre kapitalizma, u antici, između Platona – i kritike novca koji su zarađivali sofisti – i Hrista – sa njegovim snažnim odbijanjem bogatstva. To doba je bilo prvo, u izvesnom smislu možda i poslednje, vreme kritike bogatstva koje se više nije mislilo kao slava. Naprotiv, o njemu se mislilo kao o lažnom sjaju par exellence. Naša civilizacija je šizofrenična jer misli o vlastitoj vrednosti, svojoj glavnoj vrednosti kao lažnoj. Pitanje svojine jeste pitanje prave svojine koje pripada pravoj ’’osobi’’: pravog ’’bogatstva’’ (ili ’’slave’’ – ili, što je u izvesnom smislu isto, pravog ’’smisla’’). Takva prava svojina može jedino biti zajednička. Kao privatna ona nema smisla (smisao za jednog nije smisao uopšte); kao kolektivna ona čini da kolektivno bude singularna – mehanička – zajednica, a ne pluralnost zajedničkog. Zajedničko jeste prava reč za pravost bića, ukoliko