pantomimiccarka

(su)p(p)(r)a(/e)ssion by ljiljana jovanović

uvek ću te voleti. ne znam ni šta to znači. ko su igrači u ovoj igri, zbirka prošlih povreda. ulažemo naše iluzije, moćne
potrebe da izmenimo ono što nam se ranije desilo. bio si napušten. bio si ostavljen, izneveren, izmrcvaren, postao si nevažan. sada je trenutak, sada su godine u kojima ćeš to naplatiti. znam da tragaš za majkom, toplinom. kao dete na mojim butinama, i moja je potreba da imam dete. da imam tebe. da li neko zaista ima nekog drugog. daj mi osećaj da pripadam, da sam željena i dragocena. daj mi to na trenutak. pruži mi osećanje da postoji nešto srodno meni. daću ti svoju igračku, pustiću te spavaš na mom krilu kao anđeo, bezbrižno dete. milovaću tvoje snove, i ugrejaću te. nahraniću te i razveseliti. ova razmena je pravična, ali bolna. ova razmena je talas iluzija koje nas razmrvljuju i odnose, nestajemo i nikada nismo ni postajali. žrtvujemo sve što imamo da bismo bili ono što nismo. da bismo postali ono za čime žudimo.
reproduktivni paradoks te dovodi u neočekivane situacije bliskosti. ne želimo, alergični smo na bliskost, nama je potrebno ubijanje strasti. spajanja su iluzorna, kao osuđenici, brodolomnici, ovo je seks očajnika u svemiru. dodir ili ne, osuđeni smo na dodirivanja, ona su skupa, ovo je skupo i neophodno, ovo zahteva da zaboraviš odakle dolaziš i zašto si se uputio nikuda. saobraćajni znaci, veliki znaci za male ljude, svemir slavi nešto što nam nije udeljeno, u usamljenosti smo zadovoljne male karikature, zašto vučeš rukom po mojim nogama, one stare i nestaju nelogično, tvoj napor je suvišan, ne želimo ovo spajanje za kojim žudimo, vatra je alergen tvog tela i moje spoljašnosti koja odaje miris zadovoljstva. pokrenuli smo mehanizam preživljavanja koji nije potreban u matematici odeće i izgovorenih reči, ti si najlepši muškarac sada i uvek, ti se topiš u tačkama preseka mojih i tvojih neizgovorenih žudnji, teško je kresnuti se a teško je ne kresnuti se, zašto dozivaš moje ime, to nije moje ime, taj vrisak nema smisla i rovari po instinktu koji ti smeta. ovo što se događa, ovo što si pokrenuo, kako ćeš zaustaviti prirodni proces, vidim da pokušavaš da ga ograničiš, zašto nisi shvatio da je to neizvodljivo, prekini taj program i prekinućeš svoje postojanje.
proces ubijanja strasti. započinje kao i sama strast koju je potrebno ubiti, olujom osećanja u kojima hormoni i simboli lete bespomoćno kao pegave krave zahvaćene uraganom. prirodni proces napreduje, novi ciklus orgazmičke iluzije spaja svemire ćelija, u jasnoj žudnji za bliskošću sa drugim organizmom, sunovrat koji na početku izgleda kao nepobedivi uspon, robovanje iracionalnoj strasti, pokreću nas snažne nerazumljive sile, tako lako i neizbežno. ceo organizam, koža i duša naše egzistencije, svaki mišić i nerv uspinju se besnom i radosnom spiralom požude, nosi nas, gole i nemoćne, pravo u gladna usta sudbine. i dok se pupoljci vatre pomaljaju, slabašni i voljeni, zadržavajući dah ili dahćući kao prokleti psi, svom snagom, upijamo unutrašnju svetlost spajanja, slanu kišu koja dolazi niotkuda i prska na sve strane, najednom se središte festivala zaustavlja. unezvereni, ne snalazeći se, još uvek pevamo žudnju celim telom, ali smo u ružnom mraku i tišini, neosetljivoj i tupoj, posežemo za vatrenim obručom, tu je stajao, baš ovde, prirodan kao arterija ili ligament, samo je sekunda prošla, gde je nestao taj čulni vatromet koji je toliko obećavao, pitamo se slane kože, tako nedužni i zbunjeni, a pravolinijska traka pada koju sledimo nije moguća, ipak dešava se. stižemo u centar ubijanja strasti. neprepoznatljivo odvratni i bolni, uronjeni u neprobojni dim dražesnih obrisa, udaljeni, bez snage da ustanemo i pogledamo neshvatljivu pustoš koja nas je dočekala.
suprotstavljeni znaci muče našu perpetuiranu stvarnost, nekoliko filozofskih pilula i sve će krenuti na bolje, ili na mesec uzdisaja u travi rasterećenja - ona tiho gazi po pločniku želja, ona postaje on ili niko.
ne želim da se izražavam, želim da se umnožavam, kopije mog duha ostaju po nenastanjenim memorijama stvarnosti.
ribe u vodi, ribe u vodi u akvarijumu, ptica obećanja u travi. oralno zadovoljstvo je glavna strategija. uzimajući delove organizma u ruke, dovodimo organizme u spojeno stanje. organizmi se dodiruju, organi se dodiruju. nehotice ili smišljeno.
ješću ove niskokalorične misli još neko vreme, a onda ću prestati. varim. u oči su mi ubačene šipke, gradska melanholija.
mama sa bebom.
mama sa decom.
mama i tata sa decom u pubertetu.
porodični ručak.
gosti - bogati rođaci
stranci među nama
poslodavci
stari ljudi
ona je bila srećna, sada je tužna
ljuta mama, uplašena deca
scenografija iz osamdesetih
i ovaj trag koji si ostavio u meni, lečim ga antibakterijskim vaginaletama, svemirske kapsule, vagina je crna rupa, materica je svemir, galaksija za astronaute, čitavi svetovi.
haos naših života kao da je nemoguće srediti, ili je haos taj koji vlada nama, ili su sve prljave posude i mrvice i sve neispeglane stvari koje ostavljamo za sobom samo plač upućen mami. izgubili smo mamu. svi izgube mamu kada porastu, zato se neki i ne odluče da odrastu, izgubili smo mamu i sada moramo sami da uređujemo svet koji teži raspadanju, svet koji krije svoje opake kandže ljubavi i rastanka, svet koji ne misli da smo posebni ili dragoceni i koji zaista ne sluša kucanje naših mali, nežnih srdaca u našim malim nežnim telima, kao što je mama slušala to kucanje. svet koji nije briga, i ovo razočarenje i nesnalaženje koji su sledili. ovaj haos.

Jean Luc Nancy, Reč Komunizam

(za one koji znaju engleski, text neka čitaju ovde :: http://www.lacan.com/essays/?page_id=126 , a ovo je samo provizorni prevod za prijatelje*ice koji ne znaju engleski. citat koji se navodi sa francuskog je preveo mark lošonc)

Ne samo reč pre pojma, već reč kao pojam i kao istorijski činilac. Reč ’’komunizam’’ ima neobičnu priču. Vrlo je teško precizno ocrtati njeno poreklo. Ipak, sigurno je da je reč ’’komunista’’ postojala već u 14. veku u značenju : ’’ljudi koji su imali zajedničku svojinu prema kategoriji main morte – što nije potpadalo pod zakon nasleđivanja’’; manastir pripada zajednici monaha koji je, kao zajednica, nezavistan od individua. Čini se da je u isto vreme, čak i pre, od dvanaestog veka, ista reč označavala neke aspekte narodnog zakona i bila je povezana sa narodnim pokretom koji se proširio u početak buržoazije. Kasnije, naime, u 18. veku, reč se pojavila u tekstu koji je napisao Victor d’Hupay de Fuveau 1785. – četiri godine pre francuske revolucije. Označava san o osnivanju zajedničkog života – koji je zapravo trebao da zameni zajednicu monaha.

Evo primera citata iz d’Hupay:
’'Ovaj savez i ova zajednica moralno-ekonomske vlasti će moći biti realizovani od strane grupa, u svim zemljama, bez mešanja imovine, s obzirom na pravedne zasluge različitih sposobnosti sredstvo koje nikada nisu priznali fanatici Platonove Države. Ova zajednica će osnažiti ljudsko prijateljstvo u svim zanimanjima, isključiće svako neuspešno i spoljašnje razlikovanje ljudi koje je odvratno za istu klasu Građana: rivalitet mladih koji uništava sve države i prouzrokuje zla dela. Takva je bila užasna šteta od koje se leči: to su Sjajni Zakoni (sumptumariae leges) kralja Idomeneja koji je uzor naših dvaju Henrija. Agape hrišćana je imalo istu svrhu: ujediniti ljude u duhu čiste jednostavnosti za opstanak mira i religije. Pripada Vladaru koji će više zaslužiti ime „Oca Domovine“, a svi oni koji su favorizovali instituciju monaha, danas su postali nepotrebni, postavljaju se novi modeli za sve države, svaki u skladu sa svojim funkcijama, a na manastire koji postaju prazni čeka jedna bolja svrha.’’

D’Hupay je bio prijatelj Restif de la Bretonne-a koji je bio poznat kao prvi koji je predstavio, između nekoliko vrsta vladavina, ’’komunizam’’ ili communauté. U svojoj autobiografiji (Monsieur Nicolas) objasnio ga je kao jedan između devet oblika vladavine i pisao je kako je on jedini delotvoran za neke ljude u južnoj Americi koji ’’ujutru rade zajedno i popodne se igraju zajedno’’ (ovo nije mnogo drugačije od onog što je Marx rekao u Nemačkoj ideologiji). Kasnije, za vreme francuske revolucije Graccus Babeuf učestvujući u prvoj ’’Commune insurectionnelle de Paris’’ upotrebio je nekoliko puta reč ’’communautariste’’ u kontekstu njegovog mišljenja o Egaux (jednakosti) i fraze communauté nationale. Pored eksplicitne upotrebe reči moramo se setiti kako druge imenice označavaju istu stvar, u doktrini engleskih ’’rudara’’ 16. veka, koji su govorili o zemlji kao o ’’zajedničkom blagu’’ i koji su pripadali vremenu prve engleske revolucije koja se završila kreiranjem prve republike pod imenom Commonwealth-a koja je u to vreme skoro imala značenje res publica. Zapravo, ove istorijske činjenice nam ne mogu dati poreklo značenja – ili, još bolje, smisla – reči ’’komunizam’’. Nema istorije, niti etimologije koja može produkovati nešto tako kao što je smisao. Ali postoji nešto što možemo razumeti iz ovih činjenica: nešto je bilo uloženo u ovu reč, sa njenim otkrićem i sa pokušajem ili potrebom koju uključuje. Nešto – što je još uvek pred nama, što se još uvek mora otkriti ili što još uvek treba da dođe. Komunizam – ponovo reč. Reč kao prisustvo, kao osećanje, kao smisao (više nego značenje). U izvesnom smislu izgleda čudno da je istraživanje ili komentarisanje ove reči tako retko. Kao da je uvek smatrana samoočiglednom... U nekom smislu – ali u kom smislu, ovo zaslužuje malo više refleksije...

Ako istorija nije dovoljna da objasni ono što bi smo mogli nazvati ’’sudbinom’’ ove reči, nešto se ipak čini sigurno: zajednica – coinoia, communitas – pojavljuje se u vremenima dubokih socijalnih transformacija i/ili nevolja ili čak rušenja društvenog reda. To je slučaj sa vremenom prehrišćanske ere kao sa vremenom kraja feudalizma ili kasnije, sa vremenom prve industrijske revolucije. Prvi put je bilo sa transformacijom čitave društvene i kulturne strukture antičkog sveta – što je bilo konačno dostignuće koje je otvorilo sam antički svet: dekonstrukcija agrarne kulture i teokratije. Takva dekonstrukcija čini jasnim, stavlja u prvi plan, ono što je bilo skriveno ispod ili izvan konstrukcije: a to je zajedništvo ljudi (doduše, čak i ljudi sa svim drugim bićima kao životinjama, biljkama, čak zvezdama i kamenjem). Zajednica je ono prvo što je dato, i pre i posle grčkog zapadnog momenta. To zovemo ’’holističkim društvom’’, pretpostavljajući da takvo društvo razume sebe kao holon, što je celina. Celini suprotstavljamo delove - kao delove istrgnute iz njihove celine – ili zajedništvo nekoliko celina – koje su sačinjene od individua. U obe predstave pojavljuje se isto pitanje: šta ostaje od zajedništva kada celina nije data, i možda čak nikada i ni na koji način neće biti data? Prema tome, javlja se coinoia, ili, rekao bih, težnja ka njoj, težnja ka zajednici. Ona dolazi ili se pojavljuje, čak se konstituira zbog toga što zove, što imenuje ili označava ono što nije ili što nije više dato. Sigurno, mnoge važne karateristike ili pravci zajedničkog života – ili da budemo precizniji, života u zajednici – već su date sa prvom vrstom čovečanstva tako sigurno kao što je izvesno da prva vrsta nikada nije bila individua već grupa, okupljenost mnogih. Ali, kao što možemo videti, nešto od zajedništva nam je dato – i dato je sa/kroz aspekt celine, totaliteta (koji nema nikakve veze sa onim što se zove totalitarizam). Ako bi zajedništvo bilo dato bez ovog aspekta, dato kao društvo – udruženje umesto recimo integracije kao porodice kao plemena, kao klana – onda takvo udruženje otvara pitanja vlastite mogućnosti i vlastite konzistencije: kako je moguće udružiti one koji to ne žele ili koji to čak odbijaju. Društvo onda jeste ono što njegovi članovi – sociusi – moraju da prihvate i da odbrane. Sa druge strane, communitas, ili communio je otkrivena kao ideja koja sebe opravdava prisustvom i egzistencijom vlastitih članova. Komunizam je zajedništvo – Mitsein, biti-sa – razume se kao da pripada egzistenciji individua, što znači u egzistencijalnom smislu, njihovoj esenciji. Društvo označava neesencijalnu – iako nužnu – vezu između individua koje su, u konačnom, esencijalno odvojene. (neću ulaziti u analizu reči socijalizam niti u opštem smislu niti u Marxovom tekstu).

Kao što znamo, iz nekoliko istorijskih razloga, ali isto tako, po mom uverenju, na osnovu snage i dubine značenja reči (slike, simbola), sam komunizam je zadržao snagu koja je više od političkog izbora, političke linije i partije. Ovo je za mene poenta: komunizam govori više i nešto drugo od političkog značenja. Komunizam govori nešto o svojini. Svojina nije samo posedovanje robe. On je tačnije pre i/ili iza svake juridičke pretpostavke posedovanja. To je ono što čini svako posedovanje u stvari posedovanje subjekta, to je njegov izraz. Svojina nije moj posed: to sam ja. Ali ja, ja nikada ne egzistira samo. Ono suštinski egzistira sa drugim egzistirajućim bićima. Sa nije samo spoljašnja veza, nije uopšte veza: to je zajedništvo – relacija, deljenje, razmena, posredovanje i neposredovanje, značenje i osećanje. Sa nema ništa sa onim što se naziva kolektivnim. Kolektivnost znači zbir ljudi: to znači ljude skupljene sa svih strana u ništa kolektiviteta ili kolekcije. Ko- kolektiviteta nije isto kao ko- komunizma. To nije samo stvar etimologije (munire versus ligare). To je stvar ontologije: ko- kolektivizma je pre spoljašnje ’’jedno pored drugog’’ koje ne implicira nikakvu vezu među stranama ili između delova ovih ’’partes extra partes’’. Ko– komunizma je drugačije. Ono, u terminima koje koristi Hajdeger povodom mit onoga Mitsein, nije kategoričko već egzistencijalno sa (mit, co-). Ono kategoričko znači, u manje ili više kantovskom smislu, samo formalno i ne čini ništa više osim što pravi distinkciju između sa i bez (ti si ovde sa mnom, ali možeš biti ovde bez mene; to čak ne remeti činjenicu da si ovde, niti činjenicu da si ti ti kao što sam ja ja). Ono egzistencijalno sa implicira da niti si ti niti sam ja isto zajedno ili odvojeno. Ono implicira da sa pripada upravo konstituciji ili naravi, ili, ako više volite, našem biću. I još: samo u ovom slučaju dozvoljeno je da se govori ’’mi’’, ili još bolje: samo u ovom slučaju je moguće da MI govori. Ili još bolje: ako MI može jedino i svaki put da bude govorni akt, onda jedino egzistencijalno govoreće mi može proizvesti svoja značenja. (ono šta je ovo značenje je druga stvar: za sada primećujem samo da implicira vezu a ne puko jedno-pored-drugog. Stavljajući jedno pored drugih različite argumente koje sam do sada koristio, mogu reći: komunizam je govorni akt egzistencije kao ontološko biti-zajedno. Ovaj govorni akt tvrdi o ontološkoj istini zajedničnosti da je ona relacija – što konačno nije ništa do smisao. Dalje: istina zajedničkog je svojina. Svojina ne znači samo posedovanje ili pripadanje. U obrnutom smislu, moglo bi se pre reći, da se posedovanje ili pripadanje jedino može istinski razumeti i odrediti ukoliko je prvo razumljena svojina. Marx je želeo da otvori put svojini koju je nazvao ’’individualna svojina’’ samo da bi je razlikovao od ’’privatne svojine’’ i od ’’kolektivne svojine’’. Privatno i kolektivno referišu jedino na području i u kategoriji zakona. Zakon zna samo za formalne i spoljašnje veze. Individualna svojina znači: svojina koja je je svojstvena odgovarajućem subjektu (možemo ga nazvati ’’osobom’’, ili kao što Marx to čini u ovom odlomku ’’individuom’’). Subjekt označava kapacitet onoga što možemo nazvati ’’svojstvenost’’: način da se uđe u vezu ili da se angažuje u povezanosti, u međusobnoj vezi komunikacije, koja nema ničega sa posedovanjem nečega (ali takođe može biti moguća sa stvarima, objektima), ja sam svoj (vlastit, svojstven) sve dok izjašnjavam (obavezujem) sebe komunicirajući, to znači, kao što sama reč kaže, ja sam u zajedničkom (što u engleskom može biti ime za imati nešto zajedničko ili za zajedničko mesto), ja sam napravljen od toga, pomoću toga, za to. Frojd predstavlja najbolji način da se to razume: kako on tvrdi, Ja ili ego jeste samo mali disk, skoro tačka koja se pojavljuje na velikoj površini koja je totalitet drugih bića u svetu. Čak i u samoći napravljen sam od celog sveta ukoliko je svet već uvek sa mnom ili kao ja u smislu nove pojedinačne tačke osetljivosti.

Komunizam, u tom smislu, označava zajednički uslov svih singularnosti subjekata, svih izuzetaka, svih nezajedničkih tačaka čije mreže sačinjavaju svet (mogućnosti značenja). To ne pripada političkom. To dolazi pre svake politike. To je ono što politici daje apsolutni zahtev: zahtev za otvaranjem zajedničkog prostora za samo zajedničko – što nije ni privatno niti kolektivno, niti separacija niti totalitet – ali ne dozvoljavajući nikakvo političko dostignuće samog zajedničkog, nikakvu vrstu supstancijaliziranja. Komunizam je princip pokretanja i granice politike. Na ovom mestu nužno se postavlja pitanje –izma. Svaki –izam implicira sistem predstava i neku vrstu ideologiziranja (u marksističkom kao i arentističkom smislu ideologije). Kartezijanizam je ideologizacija izvornog Dekartovog motiva.

Neću ulaziti u pitanje istorijskog takozvanog, neuobičajeno nazvanog, realnog komunizma. Komunizam je i dalje izložen opasnosti da postane ideologija i trebalo bi da izgubi ono svoje –izam. Onda imamo reč komun bez –izam. Ali ne čak ni komun, (common (zajednički)), kommune, nešto što bi se moglo razumeti kao forma, struktura, reprezentacija) već kao -ko (com). Latinska propozicija cum kao opšta pre-pozicija, pretpostavka je svakog postojanja. To nije politika, to je metafizika, ili ako više volite, to je ontologija: biti jeste biti-sa (cum). (u momentu dok ovo pišem okružen sam pevajućom gomilom ljubitelja fudbala na plaži u Madridu: moštvom simbola, problema, osećanja o onom zajedničkom). Ali o političkom se pita sledeće pitanje: kako misliti društvo, vladu, zakon a da to ne bude u cilju postizanja onog cum, zajedničkog, već samo sa nadom da će ono samo doći i iskoristiti šansu, vlastitu mogućnost pravljenja smisla – ukoliko, kako bih voleo da predložim, je svaki smisao nužno zajednički ili ako ne ’’zajednički smisao’’ u uobičajenom značenju reči, onda u tom smislu da je svaki smisao smisao komunikacije, deljenja i razmene. Ali razmena koja nije razmena poseda već razmena svojine: gde moja svojina postaje svojstvo sa vlastitom obavezom: nekada se to zove ’’ljubav’’, ’’prijateljstvo’’, nekada ’’vernost’’, nekad ’’ponos’’, nekad ’’umetnost’’, nekad ’’misao’’, nekad čak ’’život’’ i ’’smisao života’’ – ispod svih ovih imena nema ničeg drugog osim obavezivanja zajedničkog.

Ukoliko je pitanje komunizma pitanje svojine – naime, niti pitanje kolektivne niti privatne svojine već i individualne kao i zajedničke svojine, onda se pojavljuje duplo pitanje: 1) šta to znači biti i ’’individualno’’ i ’’zajedniočko’’? Kako da razumemo ’’individualnost zajedničkog’’ i ’’zajednicu individualnosti’’? 2) Kako da mislimo o obilju i siromaštvu u carstvu zajedničko-individualne svojine?
Na prvo pitanje bih želeo da odgovorim koristeći termin singularnog plurala, koji ima drugačije implikacije nego ’’individualno-zajedničko’’; neću raspravljati o ovoj stvari ovde (već sam o tome pisao nešto; ali ono najmanje što ovde mogu reći jeste da singular-plural izbegava opasnosti dvostruke supstancijalnosti koja može biti uključena u ’’individualno-zajedničko’’).
Što se tiče drugog pitanja, naime ono koje se tiče bogatstva i siromaštva, problem je jasan sve dok nam je očigledno predstavljen: bogatstvo znači posedovati više nego što obični život ima potreba, a siromaštvo posedovati manje. Prvi komun(istički) zahtev očigledno je onaj koji se tiče pravde: dati da bude zajedničko ono što je običnom životu potrebno. Ta potreba je istovremeno nešto jednostavno, očigledno (u izvesnom smislu uključeno je u ljudska prava – što ipak može biti diskutovano sa drugačijih pozicija) – i pri svemu tome je nejasno: između potrebe, žudnje ili želje ne postoji jednostavna niti jasna razlika. Stoga je nužno da se misli različito. Ne bismo trebali samo načiniti prvi korak ka ’’potrebama’’ i njihovim ’’zadovoljenjima’’ – iako bismo, naravno, apsolutno trebali razmotriti nivo elementarnog ili minimalnog zadovoljenja. Ali trebali bismo razmotriti beskonačnost koja je uključena u svaku potrebu kao njena sama suština. Potreba se treba shvatiti kao impuls da se nešto dobije (kao hleb, vodu ili prostor), kao nagon za nečim što nije stvar, i možda nije ništa drugo nego beskonačnost.
Na ovom mestu smo blizu, ponovo, kapitalizmu, koji je do u beskonačnost shvaćen kao neprekidna akumulacija stvari (koje su sve ekvivalentne kao merene onim što omogućava akumulaciju, a to je novac – novac uzet sam po sebi kao beskrajni proces proizvodnje novca). Kapitalizam je neprekidnost umesto beskonačnosti, ili beskonačnost kao neprekidna produkcija samog kapitala. To je bio, takoreći, izbor civilizacije. U jednom momentu (čak iako se taj momenat proteže kroz nekoliko vekova) zapadna civilizacija se opredelila za neprekidnost. To je momenat kada se beskonačnost kao apsolutna datost u svakoj egzistenciji promenila u beskonačnost kao neprekidni proces u svrhu akumulacije. Naravno to je povezano sa promenom u bogatstvu. Kontrola, regulacija tržišta nije dovoljna. Nije stvar samo u tome da se upravlja sistemom produkcije – potrošnje. Radi se o značenju bogatstva. Bogatstvo i siromaštvo mogu imati dve sasvim različite upotrebe i značenja. Jedno može biti akumulacija vs disakumulacija , ako tako mogu reći, ili, bogaćenje vs osiromašenje. Drugo bi moglo biti ono što bih nazvao slava vs poniznost (’’poniznost’’, ime za vrlinu postalo je ime za siromašne ljude). Moguće je da se slava i poniznost ne mogu nazvati bogatstvom i siromaštvom. One nisu povezane jedna sa drugom kao plus i minus već kao, da tako kažemo, monah u svojoj jednostavnoj mantiji koji se suočava sa zlatnim oltarom. Ili kao ja dok slušam Betovenove kvartete. Verovatno se ova veza, čije pravo ime je divljenje ili obožavanje, koje imenuje vrstu molitve kao i formu ljubavi, nikada ne javlja kao takva u društvu ili je uvek bila pomešana ili transformisana u opoziciji bogatstva i siromaštva. U stvari, par bogato/siromašno kao takav je, i kao filozofska, kao moralna i religiijska, tema, tačnije formiran u vremenu pre kapitalizma, u antici, između Platona – i kritike novca koji su zarađivali sofisti – i Hrista – sa njegovim snažnim odbijanjem bogatstva. To doba je bilo prvo, u izvesnom smislu možda i poslednje, vreme kritike bogatstva koje se više nije mislilo kao slava. Naprotiv, o njemu se mislilo kao o lažnom sjaju par exellence. Naša civilizacija je šizofrenična jer misli o vlastitoj vrednosti, svojoj glavnoj vrednosti kao lažnoj. Pitanje svojine jeste pitanje prave svojine koje pripada pravoj ’’osobi’’: pravog ’’bogatstva’’ (ili ’’slave’’ – ili, što je u izvesnom smislu isto, pravog ’’smisla’’). Takva prava svojina može jedino biti zajednička. Kao privatna ona nema smisla (smisao za jednog nije smisao uopšte); kao kolektivna ona čini da kolektivno bude singularna – mehanička – zajednica, a ne pluralnost zajedničkog. Zajedničko jeste prava reč za pravost bića, ukoliko

MILENA STEFANOVIĆ, IDIOT JE REKLA

Idiot je rekla

Ma, hajde
Nema političarka
Ministarka
Magistarka
Profesorka
Premijerka
Policajka
Novinarka
Sekretarka
Lektorka
menadzerka
filozofkinja
borkinja
Žena vojnik
Žena pilot
Poslanica
Šefica
doktorica
direkrorica
NEMA! NEMA!
Zvuči rogobatno.
NIJE U DUHU NAŠEG JEZIKA!
Nepravilno je koristiti femininum za zanimanja
Zanimanja su jebeno neutralna!!!!!!!!

Tako je milozvučno
Snažni Vojnik je marširala,
Ministar je izjavila
Doktor mi je prepisala
Taj Poslanik je glasala
Ta Borac se borila
Filozof je filiozofirala
KONGRUENCIJA NA delu, A DELO NA SEKSISTIČKOM ODMORU



al zato ima
BABA-SERA(taj posao je prirodno ženski jer se radi o govnima)
Konobarcica
Sekretarica
Kuvarica
Sobarica
Čistačica
zabavljačica
veštica
Kurvetina
kučketina
Jebačica
Udaraljka
pevaljka
profuknjača
Striptizeta
JER BITI BABA-SERA JE U DUHU SRPSKOG JEZIKA
JEDINO U SRBIJI LJUDI SERU POD BUDNIM NADZOROM BABA-SERE .
JER BITI KURVETINA JE U DUHU SRPSKOG JEZIKA
JEDINO SE U SRBIJi KURVAJU, ISKLJUČIVO ŽENE!
JER BITI ČISTAČICA JE BAŠ SRPSKO ZANIMANJE, OVDE SU ŽENE SLIČNE KRPAMA
BITI STRIPTIZETA JE SASVIM SRPSKO ZANIMANJE, JEDINO ŽENE IMAJU TELO ZA PRIKAZIVANJE
JER BITI SEKRETARICA JE ISKLJUČIVO ŽENSKO ZANIMANJE,
MORA DIREKTOR NEŠTO DA KARA, A NIJE VALJDA PEDER.

A BITI FILOZOFKINJA,
TO NE POSTOJI,
BITI PESNIKINJA; TO NE POSTOJI
BITI PREMIJERKA, TO SU IZMISLILI ONI ŠTO HOĆE DA NAM DEGENERIŠU NACIJU.
BITI ŽENA VOJNIK, TO SAMO HOĆE DA NAM ŽENE PRETVORE U LEZBEJKE
(Oni gejevi iz Evropske unije).

To su samo prljave govorne manipulacije!
To su samo perverzne govorne akrobacije!

KAD BOLJE RAZMISLIM
NI JA NE POSTOJIM,
KAO PROFESORKA FILOZOFIJE
NISAM U DUHU SRPSKOG JEZIKA.
MOŽDA SAM SAMO PRLJAVA GOVORNA MANIPULACIJA,
MOZDA SU ME UVEZLI IZ EU SAMO SE NE SECAM,
UBACILI ME MEĐU LJUDE U VIDU SUFIKSA.
MOZDA DA SE OKANEM FILOZOFIJE I U SKLADU S PRIRODOM
ZAUZMEM RADNO MESTO NA PRESTIŽNOJ DRUŠTVENOJ LESTVICI U KLOZETU I BRINEM JEDINO O FEKALIJAMA

*Svojevremeno su mi rekli da sam prava IDIOTKINJA zato što koristim
Zanimanja u ženskom rodu jer je to GRAMATIČKI NEPRAVILNO,
TADA SU SE SETILI DA SAM ŽENA.

BILJNA MLEKA

... je vrlo jednostavno napraviti, a da ne morate kupovati ona skupocena koja su još i osiromašena emulgatorima lošim šećerima i ko zna kakvim sranjima. dovoljno je da imate blender (može onaj obični, koji ne odvaja tekućine od čvrstog dela), i lepo unutra ubacite, na primer kokososvo brašno, negde otprilike šaku toga, i izmiksate sa vodom. posle se procedi tekućina od samlevenog brašna, i eto vama finog i zdravog kokosovog mleka, koje možete stavljati u kavu, čaj, dodati med, maltex, praviti od toga kolače, palačinke... šta god. isti postupak je i sa košticama i semenkama kao što su orasi, bademi, lešnici, brazilski orasi, suncokret, golica, susam, lan... sve sirovo, nepečeno, neslano... se stavi u taj mikser sa vodom i samelje, pa procedi... moj favorit je bademovo i orahovo mleko. ovo može da se uradi i sa žitaricama (pšenica, raž, proso, integralna riža, ovas, heljda...), ali pošto su tvrđe (izuzev heljde), onda se žitarice preko noći natope u vodi, i posle ih možete koristiti za biljno mleko po istom postupku. jedino sojino mleko iziskuje malo zapetljancije sa kuhanjima i ceđenjima, to ne radim jer nemam vremena, ali znam da postoji nekakav aparat koji radi sve ove procese na dugme, i veličine je neke termos boce. o receptima za biljna mleka vidite i na strani http://vegan.editboard.com/glavna-jela-f21/biljna-mleka-t611.htm
pored toga što mleko i mlečni proizvodi uopšte nisu toliko zdravi koliko nam nameće ideologija dominantnog diskursa (to učimo i u školama i putem reklama, i sve je to fino i potkrepljeno naučnim ideologijama koje strasno podržavaju bogate mlečne industrije), ova anti-mlečna priča ima i svoju etičku i političko-ekonomsku pozadinu. ne samo što gotovo da više nema krava koza ovaca... koje pasu na pašnjacima i koje služe za mlečnu ishranu, nego je priča u intenzivnim uslovima poljoprivrede, koja kao kapitalistička uzima sve veće razmere, sasvim drugačija. tako nesretne životinje provode svoje živote (koje služe samo radi donošenja novca kapitalistima) u hangarima, kavezima, nakljukane antibioticima, veštački impregnirane, služeći samo kao sredstvo za žderanje i ogromnu zaradu, a sve pod maskom diskursa o nephodnosti mlečne hrane... dokazano je da mleko uopšte nije toliko zdravo, nema vlakna koja su toliko neophodna za zdrave procese varenja, nema složenih ugljenih hidrata, a proteina i vitamina ima mnogo više u biljnoj hrani nego u mleku. čak suprotno, mlečna hrana je jedan od glavnih uzročnika bolesti ::: akni, gojaznosti, raka, srčanih oboljenja, alergija... naročito što je mleko puno zasićenh masti, holesterola, a sad i pesticida, hormona, antibiotika... mnogi lekari*ke mleko i mlečne proizvode smatraju jednim od najvećih otrova civilizacije, pored belog šećera, kafe i cigareta... više o tome na milksucks.com i notmilk.com.

SVETOZAR MARKOVIĆ, PEVANJE I MIŠLJENJE ili iščezavajuća lirika i realnost u poeziji

čovek je lepo, još pre vek i po, bio zabezeknut liričnim estetizmom predstavljanjem žena u poeziji, i tražio književnost koja bi se zasnivala na kritičnijim razmatranjima savremenih društvenih pojava. koliko je bio simpatičniji i od mnogih današnjih je začuđujuće. evo, miloš me naterao da pročitam knjižicu, citiraću najzanimljivije delove.
’’Naša suvremena poezija – to je smesa ljubavnih fraza, fantastičnih scena, praznih fraza i smešnih budalaština. Jedan opisuje kako se ljubio s dragom; drugi kako se opio pa pao na njene meke grudi; treći javlja kako je ušao u sobu svoje drage pa nije smeo ’ni disati’; bojao se da je ’ne otpiri’ u nebesa (Mita Popović); ogromna većina tuži i plače ili se bacaka i praćaka što ih draga ne voli. Kao da mora pametna ženska zavoleti prvog koji joj ispeva nekoliko budalastih stihića. Jednome je draga ’anđelčić vrag mali’ pa samo ne zna od čega je stvorena ’da l’ od zlata ili srebra’ (Aberdar); drugome je ’đavo garavi’ (A.Grujiću), a nekolicini opet ’luče molovano’. Kod sviju je uopšte to da svi oni smatraju žensko kao neko vazdušasto stvorenje koje je samo zato stvoreno: da grli i ljubi, da pali očima, da ima kosu meku, svilenu ili ’tavnu kao noć’, da nosi vilinsko odelo (...) Naši pesnici živeći u uverenju da je pesnik neko više stvorenje koje je stvoreno da ljubi i da strada i da svoja stradanja priča zori, ruži i slavuju, ili da ih davi u vinu, načiniše od naša dva tri žurnala neki besmisleni ’komplimentirbuh’, a često i poštu za svoje ’librifove’. (...) Pre svega prošlo je vreme kad se na pesnika smatralo kao na stvorenje obdareno božanskom silom koje ’stvara’, sve što mu dođe u ugrejanu glavu. (...) Darovit pesnik znaće šta da kaže o osećanju ljubavi ili ma kakvom drugom što će imati opšte vrednosti, a neće nikad stvarati od ljubavi bolest a od ženskinja nakaradu kao naši pesnici.’’

EROS-BOL, ŽENA-BOG. ZORAN MIRKOVIĆ

zanimljivo je kako jedan muškarac, doduše muškarac koji je zasigurno imao veliku inspiraciju u ’kalosofičnim’ ženama oko njega, intronizira žensko. žensko više kao egzistencijal, kao jedan od osnovnih fenomena isprepleten sa religijskim, sa smrću i bolom, sa snom i transom... žensko koje je živelo u punom razviću u drevnim matrijarhalnim kulturama. bog tradicije, kao hrišćanski bog, je mrtvi, erotski frustriran bog. drevna božanstva su živa, drevna svakodnevnica sva vrvi od božanskog, ona je magijska i ritualna, a sveto je erotsko. razlog zbog kojega je erotski čin obredni, obavljan kultnim predmetom (različitim falomorfnim figurama) i uzdignut ekstazom iz običnog u sveto bio je taj što je bog bila žena. a moć opštenja sa numinoznim je histerija, posebno stanje duha kojim se otvara predeo ekstatičkog. histerija nije bolest ni frustriranost, već je erotska obdarenost. od histerije se ne može izlečiti, može se potisnuti što je onda isto kao potisnuta religioznost. za religijsko-histerični eros treba biti nadahnut, rasprsnut u najvišim orgazmičkim sferama. orgazam kao mala smrt, eros kao smrt, žensko kao smrt, bol kao smrt.. objava je principa zadovoljstva koji u destruktivno stvaralačkoj procesiji mami na neprekidna (erotska) umiranja. mnogo kvantnih opisa o božanskom, erotskom, ideologijama i varijacijama religija, tabuima, etnološkim i mitskim detaljima... sve sa slikama falusoidnih figurina nađenih u različitim pećinama sveta, od kojih neke datiraju i pre 26 000 g.p.n.e, a ... a da dužina nije bila najvažnija ni tada pokazuju nam podaci da su alatke za razdevičenje i inicijaciju u erotske obrede bile dugačke od 8,5 do 22cm. eto ga sad. nisu bile baš dobre te žene, dobre u hrišćanskom smislu, ali su bile svete, mudre i lepe. veštice. zato zoran mirković ne preuzima onu staru metaforu kalokagatije (lepo+dobro), već spaja um i lepotu. kalosofija (lepo+mudro) je lepota istine, a samo mudra žena jeste lepa. i zastrašujuća. ’’zadatak čoveka je da ženu oslobodi iz sebe gde je zatočio u strahu od njenih moći i kada mu sveštenica i veštica postanu bliske i drage, dostupne duhom i telom, tada će postati svestan svojih moći’’.

VUJICA REŠIN TUCIĆ

pesnik kojeg je fantastično lepo slušati uživo jer je majstor foničkog, gestualnog, vokalnog... izvođenja poezije, onaj koji je, pored katalin ladik, O ljubavi sam pročitao masu knjiga iz gradske biblioteke. Sve znam a niko me ne voli. (MENE NIKO NIKAD NIJE VOLEO JER SAM JAKO NEZGODAN ZA VOLJENJE) najviše eksperimentirao sa oralnim poetikama, na njegov, specifičan način, koji je tekstualizirao pomičući polja književnog u drugačije prostore, Proroci dahću i zure u pomrčinu. Onaj među nama, koji se prvi sabere, sam će sebe nositi na rukama. koji je na vrlo očit način bio diskriminiran zbog socio-političke nepodobnosti i van-kanonske književne šminke. Ljub cur gde mož svud, ljub tanjur i kašik, ljub voćka i cvetić, ljub sve što živ, što mož ić! čitav novi broj časopisa POLJA, koji možete videti i u internet izdanju, U sedmoj godini ispao sam iz kamiona i dobio potres mozga. kasnije sam skočio sa plota u Zrenjaninu i nabio se na letvu. ima za temat upravo VUJICU REŠINA TUCIĆA, pa možete pročitati različite tekstove o njemu i njegovom radu, Napusti, zaboravi, budi najveća ljubav. Svet nije veći od usne koja ljubi i njene senke na tvom licu. ali i ono što je najzanimljivije i najjezivije, a to je deo njegovog dnevnika iz tih 70ih godina. Tu sam, dok talasi ničega udaraju u ništa. Ušla sam u nepostojeća usta i videla, sve, čemu se približavam. mene je tekst rasplakao, inspirisao, rastrgao, nasmejao, začudio, nažuljao, Bila si tako slepa u spavaćici sa tri žute kopče. Sviraj mi na usnu harmoniku! Jedem uslovno sa njih troje: SUPU, RINFLAJŠ, POHOVANO. O, to je to skijanje po datumima. pojasnio mi čitav kontekst tadašnje novosadske bure oko neoavangarde. Svet neće doći, uzdaj se samo u stajanje, ako ga još ima. Ti si ostatak nečeg velikog, što je otišlo. jako sam ponosna na urednika alena bešića što je to objavio, sve sa fotografijama koje je vujica priložio LONG SIZE MOJA DRAGA GRIZE! Tako je slepa. LONG SIZE! LONG SIZE! LONG!! i necenzurisanom ispovešću o obračunu novosadskog establišmenta sa alternativom. O neej, o neej! D ooj, d neej! Da eej, da n, da neej, da d. O neej, d ooj, d neej. Jenu je D, da jalka je N. O neej, o neej. Dooj, d neej. Laša si L, si li se O? Kak mi ej B, lomi de moj! Jali, jali, o neej! (PESMA RASTANKA) mislim da je to povesni tekst=paradigma koji mapira čitavu jednu važnu tradiciju i ideološku pozadinu poetske scene sa prostora ex Yu. Glas lepljiv. Noga mrk. Oči iživljen. Put oštar. Kapa tužan. Vrata sirov. Korak truo. Mačka ištipan. Kolica pucketav. Balkon istegljen. Ograda slepljen. Novac natečen. i kojim će se još više otvoriti mogućnosti pluralnih govora o drugačijim tradicijama umetnosti. Oči su moje konačne, usta ispunjena tišinom. Svoju vidljivu bolest bacila sam na dno. U meki mulj, o kojem sam sanjala, na hladnim čaršavima. Ja više nikog ne poznajem i ne žudim za pročitanom nesrećom.